U or­ga­ni­za­ci­ji Kul­tur­nog cen­tra Bar, u sa­li Dvor­ca kra­lja Ni­ko­le, odr­ža­no je autor­sko ve­če Sve­to­za­ra Đu­ri­ši­ća, pje­sni­ka iz Vir­pa­za­ra, či­ja naj­no­vi­ja knji­ga „Zvje­zdo­zor­je“ je ne­dav­no iza­šla iz štam­pe. „Ras­pe­će“, „Bi­je­li da­ni“, „Taj­ni raz­go­vo­ri“, „Sno­vi­đe­nje“, „Na stra­ži mi­ra“, „Ja­ha­či apo­ka­lip­se“ – sa­mo su ne­ki od na­slo­va vi­še od de­ve­de­set pje­sa­ma ko­je su se skra­si­le me­đu ko­ri­ca­ma naj­no­vi­jeg Đu­ri­ši­će­vog ostva­re­nja ko­je u svoj­stvu iz­da­va­ča pot­pi­su­je Udru­že­nje knji­žev­ni­ka Sr­bi­je.
Pro­fe­sor ju­go­slo­ven­ske i op­šte knji­žev­no­sti Mi­li­vo­je Đu­ka­no­vić u re­cen­zi­ji ovog dje­la na­vo­di ka­ko je auto­rov pje­snič­ki ko­smos na­se­ljen tu­ga­ma i vre­li­nom.
Mo­de­ra­tor Đu­ri­ši­će­ve bar­ske ve­če­ri bio je knji­žev­ni stva­ra­lac i no­vi­nar Mi­lan Vu­jo­vić. Ka­ko je Vu­jo­vić ka­zao go­vo­re­ći o Đu­ri­ši­ću, „po­sto­je dvi­je vr­ste pa­met­nih lju­di“.
– Jed­ni su ne­si­gur­ni u se­be, a dru­gi se pra­ve da su si­gur­ni u se­be. Sve­to Đu­ri­šić spa­da u pr­vu gru­pu. On je od­li­čan pje­snik i loš glu­mac, za­pra­vo ne zna da glu­mi, sve je kod nje­ga iskre­no ne­pa­tvo­re­no. On je do­bar čo­vjek, ne­sklon kom­pro­mi­si­ma bi­lo ko­je vr­ste. Nje­mu i nje­go­voj po­e­zi­ji i va­si­o­na je ma­la, a či­ta­vog ži­vo­ta je bio i ostao vuk sa­mot­njak. U nje­go­voj in­ter­pre­ta­ci­ji, i za­pi­si­va­nje bro­ja na stru­jo­mje­ru li­či­lo je na po­e­zi­ju – na­veo je Vu­jo­vić.
Pje­sni­ki­nja i no­vi­nar­ka Jo­van­ka Lju­ben­ko Ma­tu­no­vić, svje­do­če­ći o Đu­ri­ši­će­vom stva­ra­la­štvu, is­ta­kla je da bez ve­li­ke di­le­me nje­go­vu „Odu vi­nu'' i „Ada­mo­vu kob“ pri­dru­žu­je stra­ni­ca­ma ko­je će svje­do­či­ti o kre­a­tiv­no oso­be­nim, da­ro­vi­tim, na tre­nut­ke pla­ho­vi­tim, kraj­nje sup­til­nim tu­ma­či­ma ži­vo­ta ko­ji­ma on bez sum­nje pri­pa­da.
– Ži­vot­no utkan u za­vi­čaj iz ko­ga se ogla­ša­va na po­vo­ji­ma vje­tro­va, Đu­ri­šić je ne­se­bič­no istom za­vi­čaj­nom svje­tlo­šću nat­kri­lio u ,,Ada­mo­voj ko­bi'' i sub­di­nu ra­no pre­mi­nu­log va­ja­ra Bra­ni­sla­va Mi­sto­vi­ća. Taj i ta­kav gest sa­mo ot­kri­va ne­se­bič­nost ili bo­lje onaj kre­a­tiv­nim lju­di­ma kraj­nje svoj­stven ma­nir da u lič­nom uni­ver­zu­mu pri­je se­be sa­ču­va­ju pro­stor za is­pi­sni­ke po ta­lent - ob­ja­sni­la je Lju­ben­ko Ma­tu­no­vić.
Lju­ben­ko Ma­tu­no­vić je is­ta­kla ka­ko se „cvje­ta­nje unu­tra­šnjeg svi­je­ta u inat spolj­noj ma­ski ko­ju je Đu­ri­šić na­mjer­no na­vu­kao pre­ma svi­je­tu pre­po­ru­ču­je kao ka­če­nje o zrak za ula­zak u ča­rob­ni krug. A krug je od­u­vi­jek bio do­mo­vi­na pje­sni­ka, oso­be­nja­ka, ča­rob­nja­ka, za­to što mu je sam iz­laz la­vi­rint i tra­ga­nje”. O po­znan­stvu i pri­ja­telj­stvu sa Đu­ri­ši­ćem ko­je da­ti­ra još iz se­dam­de­se­tih go­di­na mi­nu­log vi­je­ka, ka­da ih je spo­ji­la lju­bav pre­ma po­e­zi­ji, go­vo­rio je pje­snik Mi­ro­slav Jo­va­no­vić Ti­mo­ti­jev.
– Sve­to­zar Đu­ri­šić je ro­đe­ni li­rik ko­ji pi­še mi­sa­o­nu po­e­zi­ju. U nje­go­voj po­e­zi­ji ima pu­no ko­smo­go­ni­je, me­ta­fi­zi­ke, oni­rič­nog, onog iz­van is­ku­stva. Da naj­bo­lje po­e­zi­ja go­vo­ri sa­ma o se­bi, do­kaz je nje­gov ka­tren: ,,Ako ju­tro ne ra­đa pti­cu, ne mo­že bi­ti sim­bol obla­ka, ob­ja­vlju­jem umr­li­cu za sva svi­ta­nja iz­i­gra­na''. Nje­go­ve pje­sme će ži­vje­ti du­že od sa­mog pje­sni­ka, ži­vje­će i po­sli­je nje­ga - ri­je­či su Ti­mo­ti­je­va.
Sam Đu­ri­šić je ka­zao ka­ko je nje­go­va du­ša pri­je­nu­la za po­e­zi­ju i da je u sla­vu po­e­zi­je i upri­li­če­no nje­go­vo autor­sko ve­če u Ba­ru.
Ina­če li­je­po ve­če upot­pu­ni­le su se­stre An­đe­la i Sla­đa­na Jan­ko­vić, iz mu­zič­ke gru­pe „Mon­te­ne­gri­ne“.
M.Jo­va­no­vić


Ba­što­van me­đu stva­ra­o­ci­ma

Sve­to­zar Đu­ri­šić je ro­đen 1949. go­di­ne u Za­be­su kod Vir­pa­za­ra. Ob­ja­vio je tri knji­ge po­e­zi­je: “Tra­gom kri­sta­la” 1989. go­di­ne, “Od­blje­sci lov­ćen­skog pla­me­na” 2013. i “Zvje­zdo­zor­je”.
Me­đu či­ta­lač­kom pu­bli­kom i kri­tič­kom jav­no­šću po­seb­no je od­jek­nu­la knji­ga “Od­blje­sci lov­ćen­skog pla­me­na”, po­sve­će­na srp­skoj he­ro­i­ni iz Bal­kan­skih ra­to­va i Pr­vog svjet­skog ra­ta – Mi­lun­ki Sa­vić.
Uče­snik je broj­nih fe­sti­va­la po­e­zi­je, do­bit­nik vi­še na­gra­da i pri­zna­nja. Nje­go­va pje­sma „Oda vi­nu“ pre­ve­de­na je na šved­ski je­zik. Za­stu­pljen je u mno­gim zbor­ni­ci­ma i ča­so­pi­si­ma za kul­tu­ru. Đu­ri­šić ra­di u Ba­ru, a ži­vi u za­vi­ča­ju.


Pje­snik je – i „ne­ma mu spa­sa”

Knji­žev­nik Ran­ko Ra­do­vić, ta­ko­đe re­cen­zent Đu­ri­ši­će­ve knji­ge, kao auto­ro­ve pje­sme na­ro­či­to vri­jed­ne pam­će­nja iz­dva­ja „Iz­i­gra­na svi­ta­nja“, „Oda vi­nu“, „Na stra­ži mi­ra“, „Pro­du­že­na var­ka“, „Maj­či­na su­za“, „Pje­sme su be­ha­ri du­še“ i „Vi­dov­dan“.
– Kao što za sve pje­sni­ke ko­ji su vri­jed­ni pam­će­nja ima do­volj­no mje­sta u ljud­skom pam­će­nju, ta­ko za sve ko­ji su vri­jed­ni za­bo­ra­va ima do­volj­no mje­sta u ljud­skom za­bo­ra­vu. Sve­to­zar Đu­ri­šić je pje­snik! I ne­ma mu spa­sa – kon­sta­tu­je Ra­do­vić.